Trebaš ti mene, njega, nju, ovoga ili onoga. Trebam ja tebe, njega, nju, ovoga ili onoga. Svi trebamo nekoga. Radi nečega. Da li baš svi svakoga zbog nečega iskorištavamo?

Ako ti kažem da odeš u dućan po kruh jer se meni ne da dignuti guzu sa kauča, je li to iskorištavanje!? Ili ako sam bolesna pa ti isto to kažem, da li je to iskorištavanje?? I ona „zadnja“ opcija… ako te LIJEPO ZAMOLIM da odeš kupiti kruh u dućan umjesto mene. To je iskorištavanje??

…Radim projekt za jednu turističku agenciju skupa s kolegicom. Moja kolegica mrzi to raditi. Ja obožavam. I volim sama raditi. Volim imati sve pod nadzorom i ne volim da mi se itko petlja dok to radim (ako već mogu birati). Njoj je draže primati 4.500,00kn, vozati se u autu po gradu, visiti na popularnom facebooku i meni govoriti kako sam ja „luda“, da mi se divi kako se meni to da raditi….

Moja odluka padne. Kažem: pusti me, ja ću sve napraviti, ti ćeš se samo pojaviti na predstavljanju projekta i „ubrati“ ocjenu. Uistinu mi nije problem jer volim to raditi. I tako… odlično njoj i meni.

Rok nam je nešto više od 20 dana. Uz sve to, ja radim u smjenama od 8 sati. Ona ne radi. U tih 20-ak dana smo se vidile nekih 5-6 puta, te čule mobitelom nekih 20-ak puta radi nekih drugih stvari. Niti jedan jedini put nije pitala za projekt. Kako napreduje? O kojoj je destinaciji riječ? O čemu se tu radi uopće? Duboko u sebi to nisam ni očekivala jer ovo nije prvi projekt koji radimo „zajedno“. Datum zakazan za izlaganje je bio 25.02. u 09:00 sati.

Stigla sam sve analizirati, istražiti i to pretočiti u ppt. oblik za prezentaciju. 24.02 u 21:18 mi stiže poruka na mobitel. Citiram: Kad ćemo ići ujutro?

Počnem pisati povratnu poruku i onda mi padne mrak na oči. Razmišljam si: da li je moguće da ne može nazvati „2 minute“ i dogovoriti se sa mnom za sutrašnje izlaganje nego mi šalje poruku? Zar zaista puno tražim ako očekujem poziv i samo mrvicu „zainteresiranosti“ za izlaganje našeg projekta? Ne, neću odgovoriti porukom, ali neću ni nazvati. Nakon svega, smatram da to nisam zaslužila.

Nakon posla, dođem doma, upalim komp. da još jednom sve prekontroliram za sutra. Usput se spojim na net i kasnije „bacim oko“ na svoj profil na facebooku. Otvori mi se početna stranica i piše da imam 2 maila u inboxu. Otvaram. Jedan od ta dva maila je od kolegice. Ako izostavim imena koja se spominju u poruci, ona bi glasila ovako: …šta ćemo sutra, jel idemo ili odustajemo?

Ne mogu povjerovati da mi šalje mail na facebook!! Još uz sve zna da sam ja jako rijetko tamo, ako i jesam, da se jako slabo vremenski zadržavam. Nisam znala što bi prije promislila. Na koga sam više bila ljuta. Na nju, na sebe, na sve oko sebe. Grozno. Meni je to totalno neprihvatljivo. Možda sam ja stvarno „luda“?? Naravno, nisam željela odgovoriti. Baš sam se pitala, hoće li me nazvati, kad vidi da ne odgovaram. Koliko je ustvari briga za išta od toga?

Ujutro u 09:00 imamo izlaganje. Gledam na sat. 08:30 je. Ne mogu vjerovati. Još ne zove. Nisam više mogla izdržati. Nazovem je. Javi mi se pospanog glasa. Pitam je da li se probudila i kažem da ćemo se naći ispred u 08:55… Ulazimo unutra. Ona i dalje ne pita o čemu se tu radi, ni o čemu sam pisala. Na red smo došle oko 09:30. Do tada je preko svog laptopa pogledala rad i POKUŠALA upamtiti o čemu se radi, da bi mogla zajedno sa mnom prezentirati…

........................................................................................................................................

Uspješno je prošlo.

Ali zašto se osjećam iskorištenom i ljuta????? Pitam se da li mi je to uopće u životu potrebno?

Iskorištavanje ipak postoji u svakoj situaciji isto kao što njegova težina ovisi o istoj, dolazi nam u različitim oblicima, a ovako kao ja se možemo osjećati samo onda kad to sami dopustimo!?!?!